Među laticama ruže...

Pričala je da ima ženu u Zagrebu koja joj pravi kreme za telo i kako je to ćerka izvesne Jelene koja je na dvoru našoj kraljici pravila pomade. Sećam se i kako sam se igrala sa običnom kremom i mazala je po celom telu i u školu išla sva masna i sjajna, jer sam imala svoj ritual, zamišljajući da je i meni, kao i mojoj rodici, kraljica (nemam pojma uopšte koja) lično napravila mirisnu i raskošnu slast za telo.

Ta vam je moja rodica, kako se u Bosni i Hrvatskoj kaže rođaka, bila prava divlja ruža. Gospođa, iako rođena na selu, štrčala je kako, gde i sa kim je htela. U našoj porodici, o rodici se uvek pričalo tako što bi mama uvek prvo proverila koliko mi deca slušamo i šta radimo, a onda bi, upola tišim glasom ispričala kakvu novost. To da su se stalno uz njeno ime pominjala različita muška imena meni ništa nije značilo. Više sam u tim mlađim godinama mogla da osetim neku povišenu, drugačiju atmosferu u vazduhu kada bi se zapodenula priča o Ivanki. Mama bi se uvek nešto uzvrpoljila, sipala bi čaj iz čajnika, iako nikad ne sladi, samo bi tada, priču začinjavala kockama šećera i neprestano mešala i svirala kašičicom. To cingutanje i udaranje metala o keramičku šoljicu kao da je trebalo još više naše dečje uši da odvoji od priče o rodici. Mama, bivša balerina i primorana vaspitačica, odjednom bi se zgurila, povila svoja prava leđa i pričala o Ivanki, pokušavajući ne više samo zvučnom zavesom, nego i svojim govorom tela da ogradi prostor u kome se priča o toj, meni uvek simpatičnoj i dragoj tetki.

Rodica Ivanka, Ivka radila je u Zagrebu u školskoj biblioteci. Muž je rano napustio, otišao u Ameriku da radi i nikad se nije vratio. Umro je mlad i ostavio još mlađu ženu tamo. Ivka je sama odgajala njihova dva sina. I do tog dela, njenoj biografiji ne fali ništa. Kako se drznula, da poput svake takve u jednoj familiji, bude i sudbinom i svojim izborom drugačija, to je priča za sebe.

Radila je u smenama, dečake vrlo strogo držala, a opet, rano ih i pustila u svet. Aljoša je otišao u srednju Pomorsku školu u Kotor, Anton na studije u Beograd. Tako sam je češće i viđala.

Pitala bi me za ocene i koju knjigu trenutno čitam. Uvek je tražila da vidi čitanku i udžbenik iz istorije. Moj otpor prema školi osećala je, ali je nekim svojim pričama pokušavala da ulepša, naparfemiše to moje razdoblje. Rekla mi je da se istorija i geografija uče ako hoćeš da putuješ, da se matematika ne uči i da se digitron uvek može nositi na pijacu, na šta je moja mama znala da izbulji oči i da se ljuti, a srpskohrvatski i muzičko smatrala je glavnim predmetima.

„Moraš iznutra biti kao knjiga koja se iz ruku ne ispušta. Moraš naučiti da vidiš sebe kao junakinju i pustiti život da te opisuje.“

Za muzičko je govorila da neguje sluh i ritam, dve najvažnije stvari za razumevanje ljudi. Nije da moja majka nije volela takve njene priče, samo mislim da je strahovala da se od tih njenih parfemskih i misaonih isparenja, deca opiju i žive previše lagodno i zaboravno.

Pamtim da je kod nas bila svega nekoliko puta. Kafa i čokolada koje je donosila mirisle su na njen parfem. I uopšte, ta njena negovanost bila je tema razgovora sa mojom mamom. Pričala je da ima ženu u Zagrebu koja joj pravi kreme za telo, i kako je to ćerka izvesne Jelene koja je na dvoru našoj kraljici pravila pomade. Sećam se i kako sam se igrala sa običnom kremom i mazala je po celom telu i u školu išla sva masna i sjajna, jer sam imala svoj ritual, zamišljajući da je i meni, kao i mojoj rodici, kraljica (nemam pojma uopšte koja) lično napravila mirisnu i raskošnu slast za telo.

Ivka je nosila fine kostime puderastih boja, lepo skrojene. Bila je gospođa i dama. Moje oduševljenje bilo je i zbog onog kako se nosila i zbog onog kako je govorila. Ležerna, neposredna, spontana. Meni se kao maloj devojčici slika i priča te lepo mirišljave žene tako usadila, da i dan danas u okeanu proizvoda nege tela, tražim nešto od njenog mirisa i tona.

Moja fasciniranost prema rodici razvila se i zbog jednog detalja. Na desnom gležnju, na najlon čarapi nosila je malu ukrasnu crvenu ružu. Takve najlon čarape nigde nisam viđala, osim kod nje. A onda mi je otkrila tajnu. Sa salveta koje je kupovala, izrezala bi tu ružu i direktno je lepkom lepila na nogu. Kaže, to je bio njen totem.

Rekla je “nije baš divlja ruža, moja omiljena, ali pošto uspeva samo na mojim nogama, znači da je retka i posebna”.

U svom kompletu najlon čarapa najviše imam tih cvetnih, one su kao modna posveta mojoj rodici.

Odrastala sam i otkrivala šta je to bilo tako nepodobno za nas decu, a ticalo se njenog života. Moja rodica, stvarno je bila nesputana i nehajna prema malograđanskom moralu. Volela je muškarce, zaljubljivala se, patila i opet volela.

Po našoj ženskoj familiji, kao da je bilo pravilo da žena mora da trpi, ćuti i život provodi iza grubog i bučnog muža. Njoj je život jednog takvog odveo kod druge. Ona je to protumačila kao da su je častili. Napravila je divlju verziju svog života i odlučila da prihvati njegove plodove.

Volela je pak nežne i senzualne muškarce, bez bodlja. “Ako ti ne donosi čaj u krevet, znači nije za tebe” govorila bi mi.

Nisam stigla da je pitam da li se računa samo čaj od šipka! Naslućujem da je mislila na to da je vruć i da greje.

 

Probajte Nikel Ružin maslac!

Ružin maslac namenjen je suvoj i osetljivoj koži tela. Božanstvena tekstura koja se topi pod prstima, bez parabena, parafina i mineralnih ulja... samo neodoljivo slatki, 100% prirodni aktivni sastojci za blistav sjaj i svilenkasti osećaj na vašoj koži. Ulje divlje ruže, badema, suncokreta, jojobe, avokada i kakao maslac te obilje vitamina E štite, podmlađuju i učvršćuju kožu.

Autorka: Željka Mrđa

Leave a comment

All comments are moderated before being published